Stingov koncert na Petrovardinskoj Tvrdavi...

''On postoji, stigao je i peva za nas'' - samo je jedan od komentara koji se mogao cuti na Stingovom koncertu u ponedeljak uvece odrzanom na Petrovardinskoj tvrdavi. Moze da zazvuci prozaicno ili mozda cak pateticno, ali s tim se uvek racuna kada je o emocijama rec, a njih je ove veceri bilo u izobilju.

Pred oko 20,000 ljudi, u skoro dva sata Sting je pokazao kako to rade veliki i zasto uz njegovo ime stoji zvezda i britanska titula sera. Zbog toga se mnogi (ocekivani?) komentari nisu ni culi, kao sto se nije mogla videti ni truncica prezira zato sto nije ispunjena zelja publike za jos nekoliko pesama.

Uopste, svako ko se te veceri nasao na Tvrdavi, s pravom moze da kaze da je ispostovan, bar kada je o muzicarima rec. Jednako kao sto moze da kaze da Sting nije dosao da ''odradi'' Novi Sad, vec je poznati perfekcionista ucinio da publika oseti da joj je stigao svetski gost, sa uigranom ekipom, i da nista nije prepustio slucaju pa ni izlazak na vise bisova nego sto je bilo predvideno.

Prvenstvo nastupa Sting je ustupio sinu DZou Samneru koji je oko sat vremena zagrevao publiku sa svojim bendom Fiction Plane. Nije se, medutim, dugo cekalo da se posle njih zatamni scena i kada je Tvrdava, posle ''Dobro vece Novi Sad i Srbija'', cula prve taktove 'Message in the Bottle' bilo je jasno da ono sto je publika dosad mogla da slusa na plocama ili kompakt diskovima nije studijski usminkano, doterano i uzivo neostvarivo.

Zato ne cudi osecaj da, kad je o Stingu rec, nema obmane i da je on covek koji u jednom dahu uspeva da otpeva ceo koncert i da je pri tom u potpunom saglasju s instrumentom koji svira. Zbog toga ne cude ni komentari onih koji su, cuvsi izmedu ostalih pesama i 'Englishman in New York', 'Walking On The Moon', 'Fields of Gold', 'Every Little Thing She Does Is Magic', 'Shape Of My Heart', osetili da su konacno pred sobom videli i culi ono sto su do sada imali priliku da slusaju na plejerima ili gramofonima.

Upravo zbog toga ne cudi ni izraz lica jedne, mozda cak i Stingove vrsnjakinje u publici, koja je na koncert dosla sa sinom. Kako god zvucalo, tek bilo je neceg obrednog u osmehu i sklopljenim dlanovima ove zene. Isto kao sto je bilo neceg tako dobrog u ljudima iz Beograda, Nisa, Kragujevca, Novog Sada i mnogih drugih gradova Srbije i komsijskih zemalja koji su u ponedeljak gotovo hodocastili do Tvrdave. A medu ovim Stingovim postovaocima bilo je raznih generacija, jer su neki dosli samo zbog 'Rodzanne', dok je drugima 'Desert Rose' jedna od omiljenih.

Samouvereni zvuk dve gitare - Dominika Milera i Lajla Vorkmana, podrska na bubnjevima Ejba Laborijela i Stingov bas i glas ucinili su da ih publika dva puta pozove na bis i da pozeli i treci put. 'Fragile' je bila poslednja, pevalo se u saglasju s covekom formata kakvog engleskog kraljevica u sirokim pantalonama, skromnom sakou i energijom kakva zahteva naklon. Verovatno je to osetila i publika koja je na trenutke zvucala kao Stingov eho, bez suvise glasnih tonova, a koja je svakako ucinila da ovaj Englez ne bude ''vanzemaljac'' u Novom Sadu, vec da im pokaze svojih hiljadu lica i da bude svoj bez obzira na sve. Po svoj prilici osetio je to i ovaj Britanac koji je, napustajuci Tvrdavu i Novi Sad, publici uputio blagoslov i porucio da ce doci opet.

(c) Dnevnik by D. Lubarda